Autori: Aleksandra Bradić-Martinović, Jelena Banović, Larisa Malić |

Dugoročno čuvanje i slobodan pristup podacima nastalim tokom istraživanja u društvenim naukama može biti od izrazitog nacionalnog značaja. Njihovo skladištenje, na odgovarajući način, omogućuje ponovnu upotrebu u budućnosti, čime se podužuje životni vek podataka i omogućuju longitudinalne i komparativne analize. Osim toga, plan upravljanja istraživačkim podacima sve češće postaje zahtev finansijera projekata, a samim tim i obaveza istraživača. Konačno, svetski renomirani časopisi pokrenuli su inicijativu koja podrazumeva da istraživač uz rad priloži i podatke koje je koristio za analizu. Kao rezultat navedenih, globalnih trendova pojavili su se i otvoreni (često komercijalni), uz nacionalne, tematske i institucionalne repozitorijume – digitalni arhivi istraživačkih podataka za društvene nauke.

Mnogi domaći istraživači u društvenim naukama, suočeni sa potrebom da arhiviraju svoje podatke, odlučuju se na javne repozitorijume podataka, kao što su Figshare, Zenodo, Mendeley Data, Dataverse i slične. Međutim, postavlja se pitanje da li je to najbolji izbor za njih, a i za Republiku Srbiju, koja finansira njihova istraživanja i Data Centar Srbija za društvene nauke. Cilj ovog rada je da ukaže istraživačkoj zajednici na činjenicu da je za čuvanje podataka, posebno onih koji imaju veliki potencijal za ponovnu upotrebu, potrebno obezbediti kvalitetne i stabilne uslove rada, solidnu infrastrukturu i ekspertska znanja. U protivnom, sačuvani podaci se mogu oštetiti, izgubiti ili se ispitanici obuhvaćeni istraživanjem izložiti riziku ugrožavanja privatnosti. Konačno, podaci mogu biti nevidljivi potencijalnim korisnicima, što umanjuje šansu istraživača da promoviše sebe i svoj rad.

U cilju efikasne koordinacije revizije i sertifikacije digitalnih arhiva, 2010. godine potpisan je memorandum pod nazivom „Evropski okvir za reviziju i sertifikaciju digitalnih arhiva“ (European Framework for Audit and Certifi cation of Digital Repositories). Okosnicu ovog memoranduma objedinjuju tri standarda ključna za sticanje pouzdanosti:

◆ Data Seal of Approval i The World Data System of the International Science Council (DSA 2009 + WDS 2013), sada objedinjeni kao CoreTrustSeal standard; dobijanjem ovog sertifikata digitalni arhiv stiče osnovni vid sertifikacije;

◆ Audit and certification of trustworthy digital repositories – ISO 16363, 2012: prošireni vid sertifikacije

◆ Criteria for Trustworthy Digital Archives DIN 31644, 2012, formalni vid sertifikacije.

Navedeni standardi konstruišu kompletan okvir sertifikacije digitalnih arhiva na svetskom nivou. Nivoi sertifikacije obezbeđuju različite nivoe poverenja i pouzdanosti, odnosno ispunjenja traženih kriterijuma i smernica.

CoreTrustSeal standard, koji predstavlja centralnu tačku ovog rada, pre svega obuhvata osnovni vid sertifikacije za pouzdane digitalne arhive. Njegov katalog smernica i zahteva zasnovan je na principu transparentnosti i otvorenosti, kao i određivanja balansa između jednostavnosti i uloženog truda.

U prvom delu rada detaljno su objašnjeni zahtevi ovog standarda, podeljeni u celine (Misija digitalnog arhiva; Licence; Kontinuitet pristupa u dugoročnom okviru; Poverljivost; Organizaciona struktura; Stručno usavršavanje; Integritet i autentičnost podataka; Procena kvaliteta podataka; Dokumentovane procedure za skladištenje; Plan očuvanja; Kvalitet podataka; Tok aktivnosti; Dostupnost i identifikacija podataka; Ponovna upotreba podataka; Tehnička infrastruktura i Bezbednost).

U drugom delu rada izvršena je evaluacija dva digitalna arhiva u društvenim naukama, Data centra Srbija za društvene nauke (DCS), Beograd i Arhiva družboslovnih podatkov (ADP), Ljubljana, Slovenija.

Link ka radu: https://ebooks.ien.bg.ac.rs/1340/